Ернест Хартман: танке границе, кошмари и снови

Зашто једна особа сваке ноћи сања живописне, готово филмске снове, буди се у сузама после кошмара и те слике носи са собом током целог дана, док друга преспава осам сати без икаквог сећања и слегне раменима уз речи да никада не сања? Ернест Хартман је педесет година трагао за одговором на то питање и понудио идеју која је недостајала психологији: људски умови разликују се по дебљини својих граница. Тај концепт објашњава много више од снова - предвиђа ко ће имати кошмаре, ко ће се лако стопити са другим људима, а ко ће искуства држати у јасно одвојеним целинама. Из њега је касније настала и његова шира теорија о томе чему снови служе. Ако сте се икада питали зашто су ваше ноћи толико бурније или тише од ноћи других људи, Хартманова теорија нуди одговор.

Ко је био Ернест Хартман?

Ернест Хартман (1934-2013) рођен је у Бечу као син чувеног психоаналитичара Хајнца Хартмана, а сопствену каријеру изградио је у Сједињеним Америчким Државама као професор психијатрије на Универзитету Тафтс и директор пионирског центра за поремећаје спавања у близини Бостона. Припадао је ретким научницима који су подједнако добро говорили оба језика своје струке: језик лабораторије, где је 1967. године објавио књигу The Biology of Dreaming и проучавао потребу за сном, и језик психотерапијске ординације, где је слушао људе који су причали своје снове. Био је председник International Association for the Study of Dreams и први главни уредник њиховог научног часописа Dreaming. Кроз читав његов научни рад провлаче се две теме: људи који пате од кошмара и питање чему нам служе све те ноћне слике.

Теорија граница: танке и дебеле границе

Теорија је почела проучавањем људи који често имају кошмаре. Истражујући одрасле које су мучили учестали кошмари, Хартман је приметио да деле нешто више од лоших ноћи: били су отворени, осетљиви, лако преплављени емоцијама, креативни, брзо су се зближавали с другима, а граница између маште и стварности код њих је била пропустљивија. Почео је да описује умове према дебљини њихових унутрашњих граница - између мисли и осећања, сна и будности, себе и других - и развио је упитник Boundary Questionnaire како би то мерио. Испоставило се да је ова димензија стварна и изузетно предиктивна: људи са танким границама чешће памте снове, имају више кошмара и постижу више резултате на мерама креативности, док људи са дебелим границама искуства држе у јасно одвојеним целинама и често једва да примећују свој свет снова. Ни једно ни друго није поремећај. То су два различита начина функционисања ума, сваки са својим предностима и ценом.

Дебљина граница представља занемарену димензију личности, која нам може помоћи да разумемо аспекте свог живота које ниједна друга мера не може да објасни.

Ernest Hartmann, Boundaries in the Mind

Плимски талас: његова теорија о томе чему служе снови

Хартманова савремена теорија снова полази од упечатљивог клиничког запажања. Људи који преживе трауму, пожар, напад или природну катастрофу обично не сањају сам догађај онако како се догодио. Уместо тога, сањају како им се приближава плимски талас, како се кућа руши или како их бујица односи. По Хартману, сан не понавља догађај већ приказује емоцију: страх и беспомоћност претвара у слику, оно што је назвао Централна слика сна. Њен интензитет расте и опада у складу са снагом осећања које стоји у позадини. На тој идеји изградио је своје шире објашњење снова: мозак који сања повезује искуства више него икада у будном стању, испредајући нова, нарочито емоционално снажна искуства у широку мрежу старијих сећања, много слободније и обухватније него што то чини свесно размишљање. Управо то преплитање чини снове необичним, али је уједно и њихова сврха: нови бол се постепено повезује са постојећим искуствима, добија шири контекст и временом постаје лакши за ношење. У истраживањима серија снова забележених пре и после великих јавних трагедија, Централне слике постајале су мерљиво интензивније, док се сами догађаји готово уопште нису појављивали у сновима, управо онако како је теорија предвиђала.

Ова теорија повезује две идеје којима се бавио током читавог живота. Код људи са танким психолошким границама ово емоционално преплитање одвија се много интензивније: слике су живописније, снови се лакше преливају у будно стање, а када је садржај тежак, чешће се јављају ноћне море. Код људи са дебелим психолошким границама исти процес постоји, али се одвија иза снажнијих унутрашњих баријера. Према овом гледишту, ноћна мора није знак да нешто не функционише како треба, већ приказ осећања које је превелико за тренутну мрежу повезивања. Зато се ноћне море често јављају после тешких животних догађаја и постепено слабе како емоционално преплитање напредује. Управо зато се наши водичи о сновима изазваним анксиозношћу и сновима који се понављају у великој мери ослањају на његов рад.

Живот са вашим типом психолошких граница

1. Откријте где се налазите на спектру. Колико се сећате снова, колико дуго осећања остају са вама и колико вас лако погађају фикција или туђа искуства - недеља искреног посматрања себе обично је довољна да добијете одговор.
2. Танке психолошке границе: пазите шта уносите пред спавање. Оно што упијете непосредно пре одласка у кревет постаје материјал за снове необично снажног интензитета. Зато направите вечерњи простор за смиривање: избегавајте узнемирујуће садржаје касно увече и уведите рутину која затвара дан.
3. Дебеле психолошке границе: свесно отворите врата. Сећање на снове јача када му посветите намеру. Држите средство за бележење поред кревета, останите мирни након буђења и запитајте се шта сте управо сањали. Снови су све време били ту - само је зид био виши.
4. После тешких догађаја обратите пажњу на Централну слику. Плимски таласи, олује или куће које се урушавају после болног периода представљају емоционално преплитање које је у току, а не упозорење. Очекујте да ће њихов интензитет постепено слабити како недеље пролазе.
5. Препознајте када је време за помоћ. Ако ноћне море месецима остају једнако интензивне, озбиљно нарушавају сан или дословно понављају стварну трауму, важно је потражити стручну помоћ. Терапија увежбавањем менталних слика (Imagery Rehearsal Therapy) која је настала из традиције коју је утемељио Хартманов рад о ноћним морама, показала се као ефикасна и релативно кратка.

Посматрајте сопствено емоционално преплитање

Хартманова теорија даје јасно предвиђање ако водите дневник снова: после емоционално захтевних недеља ваши снови би требало да постану интензивнији, необичнији и испуњенији снажним сликама, а затим постепено да се смирују како се искуства уклапају у унутрашњу мрежу. Без белешки тај образац је готово невидљив, а са њима постаје очигледан. Ruya бележи снове одмах након буђења, чува их заједно са вашим дневним искуствима и омогућава вам да током недеља пратите како се Централне слике појављују и постепено губе снагу - као запис вашег сопственог емоционалног преплитања. Методе тумачења затим вам помажу да сваком снажном сну поставите његово кључно питање: које је то осећање које ова слика приказује у својој правој величини?

Хартман је људима који сањају оставио два трајна дара: дозволу и превод. Дозволу, јер су танке и дебеле психолошке границе особине темперамента, а не поремећаји. Онај ко сања бујицу слика није ништа „покваренији“ од онога ко сања тихо и ненаметљиво. И превод, јер када схватите да снови приказују осећања, а не предвиђају догађаје, плимски талас престаје да буде пророчанство и постаје оно што је одувек био: слика онога што носите у себи, приказана у правој размери.